понедељак, 05. септембар 2016.

О Шиптарском терору на Косову - Снага и вера Милунке Џаврић




 У подножју Проклетија, око шест километара од Пећи, налази се село Брестовик. Верује се да је добило име по бресту, којим је некада обиловало. Породица Џаврић је живела у том селу још од давнина. Стварали, радили, владајући се по Божијим законима.
Ђорђе и Милунка Џаврић изродише два сина, Бранка и Крсту. Ускоро наступи зло време. Други светски рат је беснео на све стране.Те 1943.године, Милунка је била у другом стању. Једне вечери Шиптари дођоше у село и изведоше све мушкарце. Позивали су их да се окупе на збор. Изађе и Ђорђе, његов отац Радојко и брат Радован. Одоше са Шиптарима и не сумњајући у зло које им се спрема. Не прође дуго, зачуше се рафали. Проплака небо изнад Брестовика, заплакаше мајке, супруге, кћери и малени синови. Савише се деца око скута. Знале су жене да им убише најдраже, да им куће завише у црно.
Милунка, онако носећа, предвече крену ка ливади на уласку у село. Призор који затече остави је без даха. Завезани и потом стрељани. Сви. Иза себе чу јечање комшије, који тихо изусти:
Бежи! Убиће те!– и испусти душу.
Крви је било на све стране. Нађе свог Ђорђа и голим рукама му сакупи мозак са траве, враћајући га у лобању. Затим крену од једног до другог скупљајући црева, да их врати у утробу. Молила се Богу да јој да снаге да издржи, да мало ублажи језиву слику, када сутрадан дођу жене и деца да их виде.
Кући се вратила у неко доба ноћи, исцрпљена. Одећа јој је била натопљена српском крвљу. Обузе је очај, туга и безнађе. Не зна ни сама како је дочекала зору, са своја два сина и јетрвом Милојком, чијих је пет сирочића непрестано плакало.
Црни дан освану и за Џавриће и за остале српске породице у Брестовику. Сахранише, на превару убијене, недужне мушке главе. Оста село без одраслих мушкараца.
Не прође дуго Милунка роди две девојчице, близнакиње Крстану и Бојану.Уследиле су тешке године. Милунка је са својом јетрвом вукла воловима дрвену грађу са Проклетија и камен из реке Сушице. Направише ове две вучице кућу. Орале су њиву и радиле од свитања до ноћи. Све тешке послове и није имао ко други да обави. Снагу је црпила из молитви, налазила је у деци.
Прођоше године и деца се поженише и поудаше. Дођоше и унучад. Често им је бака Милунка причала причу о њиховом деди и прадеди. Како су мучки и лукаво преварени и убијени. Одрастала су деца у духу православне вере. Свако вече им је бака пред спавање изговарала Оченаш и крстила се.
Умрла је 1993. године, тихо и достојанствено, како је и живела.
Тамни облаци зла су се поново надвијали над Косовом и Метохијом. Живели су Срби мирно и гледали свој посао, али Шиптари су имали сто лица, па су почели и да их показују. Наталожено зло у њима је узимало данак преко Срба.
Тако и Бранко Џаврић изненада умре на послу 1997. године. Нико од Шиптара са којима је радио не дође и не изјави саучешће, а до јуче су заједно јели и пили. Било је и више него очигледно колика је мржња у њима. После тога смрт је била чест гост у селу Брестовик. Нестајали су људи ноћу. Дан је откривао истину ко и како им је узимао животе. Поворке и сахране су биле све чешће, па су људи из села корачали немо и ћутке у поворкама, осећајући смрт као нешто неминовно и свакодневно.
14. 06. 1999. године војска се повлачила. Џаврићи одвезаше стоку, покупише само документа и најосновније ствари и кренуше за Србију. Остаде кућа, огњиште, остадоше успомене, цркве – оста све оно што је говорило ко су Џаврићи и одакле су. Оставише своје корење да их почупају злотвори Шиптари.
Тако и би. Кућу запалише и срушише, као и остале у селу. Са жељом да затру Србе, порушише и гробље. Остадоше да зјапе отворене гробнице. Па бар мртве су могли оставити на миру, Бог их убио!
Али жеља да скрнаве и мртвог Србина, да не виде име на споменику, да униште сваки траг постојања било чега српског, у Шиптарима је јача од свега. Срушише и запалише манастире и цркве. Међу њима и цркву Светог Димитрија у оближњем селу Сига, која је Џаврићима била најдража.
После неког времена, дође младост Џаврића да обиђе село и кућу у којој су одрасли уз храбру баку Милунку. Сузе се нису могле зауставити када су видели колико је зла направила Шиптарска банда. Није имало шта да се спаси, осим неколико икона из цркве Светог Димитрија, које су биле гараве, али нису изгореле. Млади Џаврић, Бранков син, однео их је у Пећку патријаршију.
Страдање породице Џаврић само је једно од многих. Нажалост, мали део сурове стварности на Косову и Метохији.
Иако су им све спалили и уништили, Срби и даље живе. У свим Џаврићима, у свим Србима, је крв и надљудска снага баке Милунке.
Бог је сачувао иконе да не изгоре. Не може се поштење и доброта, вера и душа српска затрти, тамо где је корење дубоко пустила и заливана духом православља. Може зло да влада, али не може да надвлада. Бог дао има камена, има и грађе, а имају Срби и наследнике.
С вером у Бога живеће Џаврићи, живеће моји Срби поново на својим огњиштима…
Аутор: Српска књижевница Гордана Павловић (члан УКС-а и редован члан Матице српске)
А на слици - Темељи манастира Девич којег су Шиптари порушили





Најлакши начин до зараде на интернету икада:





Крст са 4 оцила



Крст са 4 оцила,један од изворних и карактеристичних симбола за Словене а посебно за Србе,такође се среће код разних култура али и у старом Риму.




Најлакши начин до зараде на интернету икада:




Словенски топоними на Пелопонезу

Словенски топоними на Пелопонезу према бугарском историчару Јордану Табову на карти Пелопонеза из 1666.године,аутора Guiljelmus Blaeu,Холандског картографа.

Castaniza,Conica,Drobogliza,Eniza,Mala,Mechi,Mera,Mudriza,Stranzi,Sutica,Vostica,Zeleniza.

За већи приказ - http://www.hjbltd.com/antiquities/images/antq/aq18956a.jpg 




Најлакши начин до зараде на интернету икада:





Атина и Херкул,ваза из 4.века п.н.е.


Атина и Херкул,ваза из 4.века п.н.е.
Симболи на вази - Свастика,један симбол налик крсту са 4 оцила и Венера.




Најлакши начин до зараде на интернету икада:





Slavensko božanstvo Svetovid


Slavensko božanstvo Svetovid ili Svevid, tzv. kršćanski svetac Sv. Vid i ilirski Vidasus vrhovno božanstvo antičke provincije Dalmacije, isti duhovni kontinuitet od antike, sve je to isto, ilirsko=slavensko, samo slijepci ne žele vidjeti. Sv. Vid je vrlo štovan po svim našim krajevima, a najviše na Kvarneru i dalmatinskom otočiju, dok je u Srbiji to veliki vjerski praznik Vidovdan koji se slavi 28.lipnja, premda je astronomski precizniji po katoličkom kalendaru kada sv. Vid slavi oko 15.lipnja... U slavenskoj mitologiji i narodnim običajima Vid je povezan sa ratom, grmljavinom, proricanjem i iscjeljenjem, posvećeni su mu brojni brdsko-planinski vrhovi. Dakle, ime ilirskog božanstva Vidasus je iz naše riječi, vidi, vidjeti, viđenje, vidati(liječiti), a tu su i brojni toponimi; Vid, Viduša, Sevid, Zavid, Vidovica, Svidovica... ali i naša imena Vidak, Vidač, Vidoje, Vidojko, Vidoslav, Vidomir, Vida, Vidna, Vidojka, Vidosava.... Kod slavena Bog Vid sve vidi, a stari narod ga u molitvama priziva „moj vidovni Bože“... Svetovid ili Vidasus je kasnije krstijaniziran, kao kod dosta staroilirskih i ostalih staroslavenskih običaja crkvenjaci su strpljivo i godinama uspjeli prenijeti njihove karakteristike u kršćanske.




Најлакши начин до зараде на интернету икада:





Najveći megaliti Evrope, stećak 32tone na Pavlovcu iznad Sarajeva

Stećci kao srednjovjekovne nekropole su veća laž nego doseljenje Slavena, zato nastavljamo tući po tim lažima i podvalama! Najveći megaliti Europe, stećak 32tone na Pavlovcu iznad Sarajeva, prenešeni stećci od 14-25tona ispred zemaljskog muzeja u Sarajevu, dalmatinski stećci vrela Cetine od 14 i 15 tona sa nekoliko od 5-8tona, bez simbola i natpisa, kao i ovaj 32tonski, tko bi to u srednjem vijeku i kako podizao stećak od 15 i 32tone? S kojom tehnologijom? i bez da je o tome išta zapisano u narodnim ili crkvenim dokumentima ili na samom stećku. Uklesani zapisi kao na ovom 25tonskom stećku i ostalim su obični grafiti nekoga tko je pokopan pored stećka, a ne ispod samog megalitskog stećka i nije dokaz da ga je ta osoba tu postavila, glupost je uopće pomišljati na to. Nekropole stećaka narod od davnina naziva grčkim, kaurskim, mađarskim, dakle po starom narodu to je od ovdašnjeg predrimskog naroda druge vjere. Naši stari učenjaci i arheolozi koji su istraživali brojne nekropole do 80ih god. 19st. stećke smatraju predrimskim i prapovijesnim, odjednom pod austrijancima i britancima stećci se počinju smatrati srednjovjekovnom kulturom, za time su poveli naše arheologe koji su gledali da im se ne suprostave i sačuvaju neko radno mjesto i priznanje, i tako je sve do danas.... A glavni razlog je neprihvaćanje da jugoslavensko područje ima najveću i najstariju megalitsku kulturu Europe, da je ovdje u brončano doba, kada je Troja bila na vrhuncu stajala neka napredna civilizacija koja je podizala megalitske stećke i zidine, možda je to Trojanska civilizacija, ali sve to moćnim silama ne odgovara... a šta bi sve britanci dali da imaju ovaku megalitsku kulturu kao mi, koji je odbacivamo, falsificiramo i uništavamo... sve bi dali i zato sve čini da se istina o stećcima skriva, ne budimo naivni, ti koji nas preko 100godina lažu o stećcima i o Ilirima, su spremni na sve da zaštitu svoje dogme, pa i na laži, krađe i ubojstva... trebat će nam 100god borbe da se izvučemo iz tih laži i obmana....










Најлакши начин до зараде на интернету икада:





Анадолија - осмокрака звезда на предмету

Бронзано доба(3600-1200 п.н.е.)Анадолија - осмокрака звезда на предмету
,један од симбола Винчанске културе.Налази се у музеју Бурдур,Турска.





Најлакши начин до зараде на интернету икада:





У Виминацијуму пронађена гробница из 3. века 


На локалитету Виминацијум археолози су пронашли породичну гробницу, осликаних зидова, у којој су се сахрањивали припадници вишег сталежа и која је била у функцији од средине трећег па до средине петог века, а у њој и оставу са драгоценостима, изјавио је Бети директор Археолошког института САНУ и руководилац пројекта Виминацијум Миомир Кораћ.
„Приликом заштитних археолошких ископавања на локалитету Виминацијум, на месту изградње новог блока Термоелектране Костолац Б, археолози су пронашли меморију, подземну гробницу. Реч је о породичној гробници, у којој су се сахрањивали припадници вишег сталежа, који су себи и својим потомцима могли да омогуће вечни боравак у велелепном објекту украшеном зидним сликарством„, рекао је Кораћ.

Према његовим речима, гробница је била у функцији дуже од два века, крстообразне је основе и укупно је имала 11 гробних места, а пронађена је на дубини од 1,80 метра.

„У угловима централне просторије налазили су се стубови, који су носили конструкцију изнад централне просторије у виду свода, куполе или крова на две воде. Зидови централне просторије били су осликани. Зидно сликарство је очувано на више места, а тек ће накнадна чишћења и конзервација фресака показати њихов коначни обим. Сликано је природним земљаним бојама а доминирају црвена, бела, окер и зелена боја које чине бордуре као и биљне мотиве„, објаснио је Кораћ.

Он је додао да су гробна места била углавном опљачкана након најезде Хуна која се догодила на овим просторима 441. односно 443. године.

„Посебна загонетка је да су покојници заливени у малтеру и то је колико знамо јединствен случај у свету у римском начину сахрањивања. Наиме типологија начина сахрањивања на Виминацијуму је толико богата и разноврсна у начину сахрањивања да готово обухвата целокупан начин и ритуал римског начина сахрањивања„, рекао је Кораћ.

То није ни чудно, додао је он, имајући у виду да је на Виминацијуму откривено више од 14.000 гробова што је највећи број римских гробова који су икад ископани на територији Римског царства.

Пронађена остава златног новца

„Током археолошких ископавања изнад и испод пода средишњег дела меморије, нађено је двадесетак бронзаних новчића који су исковани у периоду од средине III до средине V века. Међу осталим налазима има и делова наруквица од стакла, делова керамичких лампи и посуда, као и стаклених предмета. Издваја се део надгробне плоче од мермера са натписом и два златна предмета, апликација крстастог облика и глава прстена са уметком од стакла„, рекао је Кораћ.

Пронађена је и остава златног новца, што је јединствени налаз на Виминацијуму, додао је он и објаснио да је реч оседам златних новчића из времена царева Хонорија (три комада) и Теодосија II (четири комада), која је похрањена након престанка коришћења меморије, када је већ делом била уништена.

„Шест примерака новца је исковано у периоду од 408. до 420. године, док је седми примерак кован у интервалу од 430. до 440. године. У време када је вребала опасност од Хуна (средина петог века), који су увелико харали овим просторима, људи су у страху скривали своје драгоцености. Међу њима се нашао и власник оставе златног новца из Виминацијума, који је спас за своје благо потражио међу рушевинама заборављене меморије. На његову жалост и на нашу срећу, остава је након шеснаест векова угледала светлост дана„, рекао је Кораћ.




Најлакши начин до зараде на интернету икада:





Ваза из 6. века пре нове ере


Ова ваза,као и слика на њој,је дело грчког грнчара и сликара Егзекија који је живео у 6.веку пре нове ере у Атини.
На одећи ових жена се јасно види крст са 4 оцила,један од симбола Винчанске културе.


Најлакши начин до зараде на интернету икада:




"Самодржавни деспот земљи славеносрбској и всего Илирика" био је потпис грофа Ђорђа Бранковића.

"Самодржавни деспот земљи славеносрбској и всего Илирика" био је потпис грофа Ђорђа Бранковића,толико о непознавању Илирског имена међу Србима.Гроф Ђорђе је био (1645 -1711),потомак средњевековне владарске породице Бранковића,историчар,дипломара,писац,аутор обимног историјског дела "Словеносрпске хронике",писано у пет рукописних томова,до данас није објављено у целини,био је храбри заговорник стварања Српске државе још 1683.године који је због својих идеја прогоњен и утамничен.Његова дела још нису у целости објављена нити се озбиљније изучавају,стављен је у табор Илирских сањара и романтичара,чак је од стране данашњих режимских издајничких историчара приказан као лажни писац,пробисвет и варалица.Исти однос према Илирским историчарима је и у Хрватској,а ретко који народ је у то време имао такву научну,књижевно и историјску традицију,посебно у Далмацији.Задњих 100 година се наши стари историчари свеукупно одбацују као неважни иако се ради о изузетно образованим,угледним и ангажованим истраживачима,јер се не уклапају у данашње научне и политичке догме.Наша Илирска историја је предана Шиптарима,што је равно националној издаји,па с тога,њихову кривотворену и лажну историју овде не изучавамо нити ћемо је изучавати.




Најлакши начин до зараде на интернету икада:





Slovenski rodoslovi srednjovjekovnih kraljeva i plemstva


Rodoslovi srednjovjekovnih kraljeva i plemstva se nisu vodili od vladara sa Karpata ili Irana, nego od rimljana! Kraljevi Slavena po dukljanskom ljetopisu su vodili svoje porijeklo od cara Konstantina Velikog, Nemanjići koji su ih zamjenili su vodili svoje porijeklo od cara Licinija i Konstantina Velikog, bribirski Šubići od rimske porodice Sulpicija, te ostali plemići kao Babonići Blagajski su vodili porijeklo od rimskog roda Orsina, Gusići Krbavski od rimskog roda Torkvata Manlija, Frankopani Krčki od rimskog roda Frangepana Anicia...
Kako to da su naši srednjovjekovni kraljevi i plemići vodili svoje porijeklo od rimskih porodica? Pa samo to što oni bili 600-1000god bliži izvoru time pobijaju današnju tezu da su tu neki Slaveni sa Karpata došli, istjerali rimljane i uspostavili vlast nad Ilirijom, kada naša srednjovjekovna vlast inzistira na svojoj autohtonosti i pravu vlasti preko vladajućih rimskih porodica, kako to da se Slavenski vladari smatraju onima protiv kojih su se Slaveni borili te ih istjerali iz Ilirije – Rimljana? kako nam to tvrdi današnja historiografija i onaj kojeg slijepo slijedu već 300god, a koji je posebni izolirani slučaj među starim učenjacima jer jedini promovira doseljenje i neslavenstvo Ilira - Ivan Lučić Trogiranin.
Porijeklo od rimskog cara Konstantina Velikog (kršćanina arijanca) smatralo se da vodu naši gotski kraljevi Slavena po barskom rodoslovu ili ljetopisu pop Dukljanina („Regnum Sclavorum“ ili „Libellus Gothorum regum“) kako ih nazivaju svi naši stari povjesničari od 15.-19.st. te stranci, kao; Papa Grigorije VII Carigradski koji u epistoli Mihailu kaže: „Mihaelu, kralju Slavena, pozdrav i apostolski blagoslov. Dat. u Rimu 1078“; Lupus Protospatharius Barensis (1030-1102) naziva Mihaila „kraljem Slavena, opisujući djela Franaka kada su išli u Svetu zemlju“ ; Raymond D'Aguilers kroničar prvog križarskog rata (1096-1099), opisujući teški put kroz Dalmaciju, koju naziva Sklavonijom, kaže: „Napokon, poslije teških napora i opasnosti, stigli smo do Skadra kod kralja Slavena“ ; Guillermo de Tiro (1130-1185.) , episkop Tira, opisujući put vojvode Tolosana (knj. II; gl. XVII): „Došli smo do mjesta kome je ime Scodra, gdje smo našli kralja Slavena“. To je sasvim logično, gotski kraljevi su bili povezani rodbinski sa rimskim Flavijevcima kao kralj Gota Flavius Teodorik Veliki (454.-526.), koji je prijeklom sa podunavlja, sin gotskog kralja Teodemira, koji su rodbinski povezani sa Flavijevcima i time Konstantinom Velikim, vjerojatno preko kralja kraljeva Gota Flaviusa Hanibalijana sina Flavija Dalmacija polubrata Konstantina Velikog. Da li sada tu postoje neke veze između prvog kralja Ostrivoja (Ostroilo) ili preko žena njegovih nasljednika, poznato je da on sa bratom Totilom dolazi osvojiti Panoniju i Dalmaciju za vrijeme cara Flaviusa Anastazija arijanca i kralja svih Gota Flaviusa Teodorika također kršćanina arijanca koji se tomu nisu protivili (a Goti su također bili arijanci), osim samih dalmatinaca i istrijana koji su se harbro suprostavili Gotima, te su poraženi nakon 8 dana teških bitaka. I kako to da je Ostrivoj sa nekog sjevera odlučio da mu prijestolnica kraljevstva bude na jugu u Skadru u blizini rodnog kraja bizantskog cara Flaviusa Anastasija – Drača, te da je između njih vladao mir sve do cara Justinijana koji je pripadao ortodoksnoj kršćanskoj sljedbi...
Te rodbinske veze između Flavijevaca i Gotoslavenskih kraljeva Ilirije treba još odgonetnuti, kao i one između Nemanjića sa Flavijevcima i Valerijevcima. Možda ti neki rodoslovi nisu istiniti, ali rodoslovlja u to vrijeme nije bilo lako krivotvoriti, a kamoli podvaliti narodu koji je još uvijek tada znao svoje rodoslovlje kao što ga u ruralnim sredinama gdje je iskonska predaja očuvana zna i danas, međutim ono najvažnije , da i ti rodoslovi nisu točni, naši srednjovjekovni vladari se nisu smatrali doseljenicima iz 7.st. kao mi danas, za njih i naše stare povjesničare, kroničare i književnike Iliri i južni slaveni su jedno te isto.





Најлакши начин до зараде на интернету икада: