петак, 09. септембар 2016.

О Себрима и Отроцима за време владавине Немањића


Себри су били припадници потчињене класе у средњовековној Србији.Сам термин себар се почео масовније користити за време владавине цара Душана,а постоје различита тумачења око тога које категорије становништва су њиме биле обухваћене. Један део аутора је сматрао да су себри били целокупно неповлашћено становништво, укључујући и зависно становништво и становнике градова у унутрашњости Србије.Новије тумачење је да терминсебри означава целокупно невластеоско становништво изузев становништва у градовима (трговаца и занатлија), који су сачињавали посебан сталеж.
У Душановом законику прецизно је одређен правни положај себара. Касније је појам себар постао синоним за сељачки или простачки.


    Према врсти односа и посла којим су се бавили, у сталеж себара су улазили:
    меропси — зависни земљорадници;
    власи — зависни сточари;
    сокалници и сеоске занатлије — такође зависно становништво, али са нешто мањим обавезама у односу на земљораднике;
    отроци — најобесправљењнији слој становништва, робови;
    сеоско свештенство — које је само делом припадало себарском сталежу.
    Меропси
    Меропси су били зависни земљорадници у средњовековној Србији. За меропахе су се још користили и термини земљанин, Србљин, земљани људи, земаљски људи или само људи.С обзиром на господара, разликовале су се три врсте меропаха: владареви, властеоски и црквени.Највише сачуваних извора је остало о црквеним меропсима. Обавезе меропаха нису биле истоветне. Меропси су били обавезни да раде за свог господара и да му дају натуралну ренту. Теодор Тарановски наводи да су постојала три система за одређивање меропашких работа:
    количина земље коју су меропси морали да обраде;
    количина радног времена које су морали да проведу радећи за господара;
    систем дажбина.
    Систем дажбина примењивао се у случајевима када је господарева парцела била мала, а уколико се радило о већој парцели, примењивана су друга два система. Споредне обавезе меропаха обухватале су поправљање градских зидина, чување страже на путевима и обезбеђивање смештаја и исхране за владара или феудалца у случају потребе.
    С обзиром на различит положај меропаха, Душанов законик је покушао да унифицира њихове обавезе. Закоником су одређене следеће обавезе меропаха: да раде за господара 2 дана недељно, да му косе сено, окопавају виноград, да годишње дају „цареву перперу“ (новац) и да им се ништа више преко закона не одузима.
    Меропах није смео да напусти земљу коју је обрађивао. Међутим, Законик им омогућава да се суде с господаром и царем уколико су захтеви господара у погледу рада и давања већи него што је прописано.


    Власи
    Не мешати са истоименим народима.
    У средњовековној Србији, власи су били номадско становништво које се бавило сточарством. Имали су исти статус као и меропси у погледу зависности од феудалног господара и везаности за њега, али су им обавезе биле другачије, што произилази из природе њиховог занимања.
    Основна обавеза влаха је била напасање господаревог стада.Поред ове обавезе, власи су такође морали давати дажбине у стоци, а морали су давати и посебну дажбину која се звала травнина.Травнина се спомиње и у члану 197. Душановог законика, који гласи: „којему властелину дође да зимује човек, да даје травнине од сто кобила кобилу, од сто оваца овцу с јагњетом и од сто говеда говече“. У случају потребе, власи су морали уступити своју стоку феудалном господару за превоз разних ствари.Власи који су напасали господарево стадо, примали су за то накнаду у стоци. Ова накнада звала се белег или месечина. Могуће је да су власи били у бољем положају од меропаха.Многи земљорадници су покушавали да промене занимање и да се баве сточарством. Феудалци су оваквој пракси покушавали стати на крај, из страха од осипања земљорадничке радне снаге.




    Сокалници и сеоске занатлије
    Правни положај сокалника и сеоских занатлија није могуће тачно утврдити на основу доступних извора. Драгош Јевтић и Драгољуб Поповић наводе да су сокалници и сеоске занатлије имали обавезе исте врсте као и меропси, али и да су те обавезе биле мање по количини.Постоје различита мишљења о томе шта је тачно било занимање сокалника. Стојан Новаковић и Александар Соловјев су сматрали да су сокалници били послуга на великим имањима која је углавном радила кухињске послове, а да су временом добијали и друге дужности.Јевтић и Поповић наводе да су сокалници, поред тога што су се бавили пољопривредом, радили и неке стручне послове због којих су им смањиване обавезе у земљорадњи.

    Отроци



    Отроци је назив за најсиромашнији слој сељака у средњовјековној Србији.
    Ријеч отрок (множина отроци) је у нашој историографији изазивала велике расправе. Многи историчари су се спорили око значења ријечи отрок и њене улоге у средњовјековној Српској држави. Једни су тврдили да су отроци робови док су други то оповргавали, и једни и други су имали аргументе за своје тврдње.
    Душанов законик је током XIX и XX вијека доживио више превода (њемачки, енглески, француски, пољски, руски и др), али је тек у новије вријеме преведен на савремени српски језик. Никола Радојчић се прихватио тог незахвалног посла. Нашао је мјеру за стари стил и језик, међутим направио је и неке превиде, тако је ријеч дијак превео као ђак, а ријеч отрок као роб. На овом преводу отрок једнако роб новија му је историографија највише замјерила. Неоспорно је да су отроци најбесправнији друштвени слој у средњовјековној Српској држави, али то није било нужно значење и поистовјећивање са робом. У прилог теорији да су отроци робови иде и чињеница да они нису имали лична права. Члан 72. Душановог законика предвиђа да се сваком ко невољан дође на царев двор учини правда сем отроку властеоском. Такође отроци су у вјечној баштини властеле. Теодор Тарановски је из свега овог извукао закључак „Човјек који је предмет својине неког другог човјека, не може да се сматра никако другачије него као роб. Дакле отроци су робови.“
    Ропство није било непознато у средњем вијеку. Зна се за робове у приморским крајевима и градовима. Међутим отроци су се разликовали од њих. Ни једни ни други нису имали личне слободу, али отроци су се у обавезама изједначавали са меропсима. О томе свједочи 67. Члан Душановог законика. Према томе долазимо до закључка да су отроци морали посједовати некакву приватну својину. Такође господари су имали веће приходе и зараду од рада слободног насељеника него од рада непродуктивног роба. Ово такође иде у прилог тези да отроци нису робови. Отроци су понекад добијали и веома повјерљиве дужности и били од повјерења својих господара. Међу таквим случајевима су и отроци Никола Владовић и Радослав Ђурашиновић који су на повјерење свог господара Оливера Големовића учествовали у важним разграничењима на манастирским имањима. Постоји још један отрок, грк Никита Педијасим, коме је његов господар Јован Угљеша повјеравао важне послове и много вјеровао. Шта више он је био и један од дворјана на његовом двору.
    Према томе израз отрок је временом попримила различита значења. У нашим средњовјековним документима најчешће се подразумијевају насељеници без личних права али често и људи којима њихови господари повјеравају важне дужности. Стога као такву ријеч отрок уопште није требало преводити.


    Сеоско свештенство
    Сеоско свештенство је само делом припадало себарском сталежу. Члан 31. Душановог законика је дефинисао три врсте сеоских попова:
    попови баштиници;
    попови који држе „три њиве по закону“;
    попови који држе више од три њиве.
    Попови баштиници су били слободни и нису имали никаквих феудалних обавеза, тако да не припадају себарском сталежу.Уколико свештеници нису имали своју баштину, господар им је био дужан дати три њиве. Теодор Тарановски сматра да су ови свештеници били слободни од свих врста личног рада, али да су морали давати феудалном господару одређену ренту, што значи да су припадали себарском сталежу.Последња врста сеоских попова су били они који обрађују више од три њиве. За све преко законске три њиве били су дужни да раде, тако да им је положај био сличан положају меропаха.




    Црквени људи

    Краљ Милутин је заједно са великим феудалним поседима,цркви поклањао и људе(земљораднике и робове;себре и отроце), koji su postajali „crkveni ljudi”.






    Најлакши начин до зараде на интернету икада:





    Нема коментара:

    Постави коментар